Говор са прославе пола века постојања школе 15.05.2014. године:

„Она формира интелигенцију и карактер, више, снажније и у неким правцима дубље, него универзитет. Она је од великог утицаја на дух и моралну вредност будућих интелектуалних нараштаја. Од ње највише зависи каква ће се морална и духовна атмосфера развити у држави, какав ће тим добити њена цивилизација и на крају да ли ће се успоравати или ометати развијање великих личности, у којима се до највећег степена изражавају особине једног народа, а сам народ, деца, а касније и велики људи, формира баш њу – ГИМНАЗИЈУ.

Причало се о данима, месецима, славиле су се године, а на данашњи дан, нама познатог 15. маја, славимо пола века постојања ханског камена темељца, славимо понос нашег малог града и околине, и вечни живот Јована Скерлића. Године 1961. још увек није било речи о овом великом критичару, јер тада, наша гимназија беше одељење Гимназије „Бора Станковић“ из Врања. Кроз три године, Коштану замени одушевљење Скерлићево четвртим чином, али, ипак, после сваког краја стоји нови почетак, и тако једно одељење прерасте у Гимназију „Јован Скерлић“ Владичин Хан, са сва четири разреда и 282 ученика, те чувене 1964. године.

Тамо где је ливада, ту је и цвеће, а за једну школу неопходна су средства. У првим годинама рада набављен је намештај за ученике и наставно особље, формирана библиотека; полако је монотоно зеленило попримило и друге боје и полако је једна школа писала своју причу.

Некада се младост и лепота испољавају у каснијем периоду, а она сама, наша гимназија је пример за то. Од старе, једноставне зграде, 21. априла 1979. године, она, не само да је променила свој изглед и постала зграда достојна малог града, него је и променила корене, и већ 35 година живи и дела тамо где и ми проводимо сате, дане, месеце и најлепше године са њом.

Ту, на простору од 3431.12 м2, живи једна огромна породица која се обнавља из генерације у генерацију. Онда се јављају кључеви, сваки од тих кључева отвара врата бољем начину рада, лакшем учењу, врата добро искоришћеног времена, врата кабинета. Кабинети за физику, хемију, биологију, језике, рачунарство и информатику, где је само мало потребно за велико човека.

Од оснивања школе ради литерарна, драмска и рецитаторска секција, а данас и секције страних језика, научно-истраживачке, спортско-рекреативне, научно-техничке. Сваке школске године ове секције раде са великим ентузијазмом и постижу велике успехе.

Ко пева зло не мисли, а наша школа је пуна песме више од две деценије, откако постоји школски хор, којим руководи професор музичке културе. Ту се јављају различите девојке и мушкарци и стапају се, као и њихови другачији гласови, у једну фантастичну мелодију.

Пролазиле су године, генерације, професори, пролазило је време, једино што остаје је жеља, једини циљ сваког од нас - жеља за успехом. Успехом појединца или групе величамо место које нам је то омогућило и људе који су веровали и још увек верују у нашу истрајност. Жељом за успехом градимо још један степеник наше пирамиде. Гимназија „Јован Скерлић“ прослављана је бројним наградама, које су резултат великог рада бивших и садашњих генерација. Из ове школе је потекло низ познатих и признатих стручњака, магистара и доктора наука. Бројна признања красе причу наше школе.

Ђаци, професори, директор и остали радници школе чине велико јединство нашег другог дома. Сви смо ми нечија деца, али и њихова, неко ће касније од нас учити, а ми смо учили од њих. Поред наших родитеља, и они стварају од нас, пре свега, добре људе. Одлазили су у пензију, долазиле су младе наде и сви са истим циљем, да пренесу стечено знање другима, да покажу чари свог рада. Многи наши садашњи професори били су ученици наше гимназије. Школском имену кумовао је професор српског језика и књижевности Ђорђе Димитријевић.

Сви који су завршили гимназију, радо се сећају најлепшег доба проведеног у њој, свако би се одмах вратио у тај период без икакве дилеме. Гимназијско доба је доба првих љубави, првих пољубаца, искрених пријатељстава, али и првих патњи, слатких мука, дирљивих растанака. Оно што спаја претходне гимназијалце и садашње младе наде јесте школа, ови први желе да се врате, а други да остану, баш овде у варошици на обалама реке Јужне Мораве, на једном од брежуљака где ће ући кроз она врата наше гимназије.

Бити гиманзијалац је пут који личи на звездану стазу, на том путу сви смо ми неке звезде, неке са мањим, неке са већим сјајем. Тежимо ка томе да нешто постигнемо, градећи свој пут од саме основе, од основе свог образовања и доба зрелости- ја сам то постигао зато што сам био гимназијалац, зато што сам гимназијалац, зато што ћу бити гимназијалац. А, она, ГИМНАЗИЈА чека. Сваке године са велико радошћу она чека нове наде, још једну породицу, још већу топлину. Све она памти, али не прича, ћути, сваки њен део је и део нас, на сваком њеном зиду смо ми, наша имена, наше слике, сви догађаји, све наше велике борбе сазревања, образовања, љубави."